Ведрана Рудан у рову са смрћу: Борба против карцинома и последњи рат
Смрт је најнемилосрднији непријатељ пред којим су сви једнаки. Не бира ни веру ни нацију. Хрватска књижевница Ведрана Рудан сада је на том истом фронту, у рову из којег се не може десантирати. Карцином је преузео контролу, а њена колона представља суров извештај са најпредње линије. Овде нема лажних бриселских утопија ни глобалистичких прича о људским правима. Овде је само гола борба за сваки дах.
Жеља за миром и коначном предајом
Рудан отворено пише о жељи за смрћу. То није кукавичлук, већ умор ратника који више не може да издржи рафале бола. „Чудан живот живим ја која већ две и по године молим смрт“, пише она. Тело је издало. Ноге више не држе, руке се тресу, вид је замућен. Живот се свео на дванаест квадратних метара, док јој муж постаје болничар на том истом фронту. „Не ходам, имам колица, руке ми се тресу, у устима ми цветају афте. Не занимају ме ратови, мирови, људи.“
Ратови деведесетих су прошли, али овај рат је онај који сваки човек мора да изгуби сам. Кратак јој је дах, избегава дуге реченице и глуми равнодушност према речима доктора, али се хвата за сваки њихов осмех као војник за последњу наду.
Сусрети у ничијој земљи
У болничким ходницима, она среће друге војнике истог невидљивог фронта. Сви у колицима, сви на исти начин избрисани. „Драго нам је да сте с нама“, говоре јој. Она им узвраћа горком истином да жели смрт и покушава да не заплаче. Ипак, када остане сама, пита се да ли заиста жели да умре или јој је сваки сусрет, сваки поздрав продавачице кромпира која зна да јој је син купац, знак да те неко воли.
Ова патња чисти све илузије. Никада није мислила да ће јој деца бити носиоци среће у старости, ни да ће са једним мушкарцем провести четрдесет година да би он на крају постао њен медицински брат.
Последња тврђава: Ситнице које дају снагу
Објашњава мужу да жели смрт и коначни мир, али ипак данас носи слушни апарат. Зашто? Зато што је живот у бурету постао неподношљив. Преломила је. Узела је апаратић, јер чак и на рубу гроба, човек тражи да чује свет око себе.
„Уживај у животу, ја умирем али ти мораш знати колико је живот леп. Леп!“
Рудан се осврће на своју младост са горчином због изгубљених битака. Да је знала какав живот може бити, њен живот би био радост и опуштено вриштање у мору. Мислила је да се срећа крије негде далеко. Данас, прикована за кревет, схвата да те може усрећити поздрав непознате продавачице или похвала Нивес која ти ломи ноге на терапији само да би устао.
Јуче је била код фризера. У њу је гледало чудно биће. Кортити? Смрт? Једва је савладала три корака до излазних врата. Али, опране косе. То је мала, али значајна победа у рату који се неизбежно губи.
Радује се апаратићу у уху. Ово није само прича о болести. Ово је опомена. Живот није циркус за забаву маса. Живот је сурова борба, а сваки дан изнад земље, чак и у најгорем боловању, јесте победа. Инстинкт за живот је последња тврђава која пада.